ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Доктор Димитрије Љотић-Хришћански поглед на Власт и Властодршце

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
ЗБОР



Posts : 37
Join date : 05.04.2010

ПорукаНаслов: Доктор Димитрије Љотић-Хришћански поглед на Власт и Властодршце   Tue Apr 06, 2010 7:33 am

ВЛАСТ И ВЛАСТОДРШЦИ

Људско друштво не може очекивати ни од једног свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости, с обзиром да сами људи остају растрзани страстима, немиром, грехом. И то не само у друштву националном, већ и интернационалном. Човечија природа има у себи жудњу дубоку за тим и таквим поретком, али такав поредак није могућан у друштву људском.
Све се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Уствари, дат им је, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, пронађу равнотежу коју немају -па тек потом би се могло очекивати такво друштво национално или интернационално.
*
Латини су једном речју „ауторитас" звали и оно што ми зовемо власт, и оно што зовемо
углед. Другим речима, кад носилац убије углед, власт остане у његовим рукама као празна љуштура. Власт без угледа није права власт. А то опет значи да режим стварне и потпуне одговорности не може доћи у свачије руке.
У данашње тако изузетно бурно време, време тако трагичних револуционарних потреса, очигледног рушења освештаних обичаја, вековних установа и „необоривих" мишљења, данас народном и државном судбином не смеју руководити, било на влади било ван ове, људи ситних особина и нечасних занимања.
*
Не могу исти, лаки и површни лекари, који су дали погрешну дијагнозу о болести и погрешне лекове прописивали, док су други лекари непосредно на ту грешку прстом указивали, - наставити са лечењем по истинској дијагнози и са правим лековима. Нема ни једног болесника или његових родитеља или старатеља, који би оваквим лекарима могли да дозволе са лечењем, већ би ове отерали и позвали оне који су одувек истину видели и на њу указивали.
*
Није да људи буду постављени за министре па да буду стварно влада. Формално они су влада. Али да буду стварно влада, они треба стварно да владају приликама. Отуда је и дошла реч влада. Ова реч значи: предвиђање догађаја унапред и предузимање таквих мера да се, из њих, по целину извуку највеће могуће користи, односно најмање могуће штете -једном речју владати приликама...
*
Кад влада не влада приликама, онда прилике, као бесни коњи, обарају владу - ни по вољи једних ни по вољи других, већ по највећем и најтврђем закону, по природи саме ствари.
Само је тада за земљу и народ штета огромна па се може догодити и пропаст без могућности лека и поправке.
*
Ситни људи имају право да не виде огромне историске догађаје. Они могу да кажу: ја
видим само онолико колико моје очи непосредно око мене гледају. Сваки од њих може да каже: за мој занат, за моју трговину, за моју њиву - ја видим довољно. И они сматрају да немају ту способност да управљају државом и народом... Међутим, људима који сматрају да су позвани да кажу како треба управљати земљом и народом, а они о судбоносним догађајима ништа не говоре, могло би се рећи с правом: да их не виде или неће да их виде. Таквим људима има се заиста шта замерити.
*
Свет не може бити задовољан када му се само каже да постоје закони, да су ти закони објављени и да се налазе одштампани по многобројним издањима. Све хоће да види да се ти закони материјализују и извршују, да су поштовани и вршени бар у најгрубљим потезима од оних који су први и позвани да се о извршењима закона и поштовању поретка, на њима заснованог, старају.
*
Има неких не организационих, већ функционалних услова који се морају особито поштовати, нарочито од оних који буду на челу организације, а преко ње и на челу државе.
Први такав услов је оно „Дубровачко правило" што је уклесано више улаза у Кнежев двор у Дубровнику: „Они што државним пословима управљају, своје нека забораве".
Други такав услов јесте: онима што у име државе употребљују силу, мора прво лице да сија истином и правдом. Без тога је сила - насиље, тиранија.
Знамо да сила може много. Сваки дан то видимо. Али трајност делу не даје само гола сила, већ она заснована на истини и правди.
Трећи услов јесте: ни један режим нема право да чини народ горим него што је.
Сваки је режим као домаћин на њиви. Добар домаћин не гаји крива, већ права стабла, добар домаћин не умножава кукољ и коров, већ племенити усев.
Какав би то режим био који би друкчије радио: који би помагао злу да победи добро, који би помагао пороку да победи врлину...
*
Државник мора ако не буром да управља, а оно бар да чува државни брод да га бура не
одагна тамо где ће се разбити. У тихо пристаниште да склони брод, ако му ништа друго не остаје. Али државнику више него капетану лађе стоје на расположењу и средства за борбу против саме буре. Он мора да испита одакле и зашто „дува бура", па да он, ако затреба, буру одува. Јер ако тако не ради, његово је присуство излишно: дуваће ветрови и буре и без њега, па ће брод државни гонити час лево, час десно по океану живота...
У нашим крајевима где владају буре народ мисли да постоје места где се бура родила, друга где је ојачала, и трећа где се већ снажна појављује. Ово народно веровање ја бих сасвим практично применио. Кола се не заустављају кад добију највећу брзину на низбрдици, већ одмах у почетку се коче да такву брзину и не добију. Потражио бих „места где се бура рађа" и ту прво не бих дао да се роди, -или, ако не будем могао то спречити, ја бих се одмах с малом и нејаком буром у коштац ухватио, а не бих чекао док она порасте.
*
Ма колико бурно време било, крмари државног брода морају знати куда воде брод. И
уколико је време бурније, утолико је њихова дужност већа и одговорност страшнија.
*
Политика царства земаљскога је политика кратке стазе. Како би сићушни хрчкови и јежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања?... За политику земаљскога царства може се рећи да не бира средства. Бира их према мери својих људи и краткој стази на којој се све и свршава. Шта би сићушни на краткој стази са вечним вредностима радили?
*
Није довољно имати власт по закону и држави: треба и морално оправдање власти.
*
Могу ли се у политици постићи добри резултати, ако се пренебрегну они закони морала које грађанин обичан у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним.
Нама изгледа да је заиста незгодно да се по овоме и може расправљати.
*
Из многобројних примера, које сам имао пред очима, утврдио сам да се власт врши лакше и стварније уколико је карактер носиоца власти пунији јунаштвом и честитошћу.
*
Само стварна и потпуна власт с једне стране може себичне и рушилачке склоности јединке ограничити, - а с друге стране њене градилачке способности истицати, изазивати и усклађивати. Али таква власт мора бити везана за потпуну и стварну одговорност. И то свију претставника њених.
*
Друштво би требало да буде као једна колона која се осећа као целина формално и стварно. Колона формално има једно вођество, а стварно кроз њу се провлачи један осећај солидарности: сваки члан колоне има бојазан да се они челни не издвоје и не избију напред толико да се колона прекине и да они позади оне челне више не могу да стигну. Шта ради у таквом случају командир колоне? Смени челне, нареди да четврти вод изађе напред. У друштву, смена челних, не иде лако, јер у људском друштву они који су напред, мисле да је то неко њихово право, да је то нешто што се не сме такнути. Зато промена челних у људском друштву не иде лако, али увиђавност захтева да се челни обазиру позади па да увек виде где се налазе последњи редови њихове колоне. Не захтева од њих то само морал, солидарност, Бог, већ и њихов сопствени рачун.
*
Сматра се да се власт може свакоме да да. Обично се мисли да је власт, као какав чаробни плашт којим се могу свака плећа огрнути и да он од најнедостојнијих може да направи достојне. Али није тако. И под лављом кожом могу се сагледати магареће уши. Плашт власти не само да никакав лични мањак носиоца не заклања, већ, напротив, још га више истиче. И зато, ако дође ауторитативни режим у руке кукавице и шићарџије, онда постаје режим без ауторитета, без угледа, а то је за такав режим бољка без пребола, бољка од које се мора умрети.
*


Природа ствари, тај најмоћнији законодавац, ауторитативним режимима поставља изванредно тешке захтеве. И само они који те захтеве испуне, могу се сматрати за успеле. Остали доживљавају слом. А ове услове морају овакви режими да испуне да би успели:
1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развојних могућности;
2. Разумна одлучност и доследност;
3. Развијено осећање истине и правде;
4. Апсолутна материјална незаинтересованост;
5. Служење највећем добру целине.
*



Ко ће највећу силу поверити људима који су с правдом раскрстили; који за Бога и душу не знају; који о правди ни говорити не смеју!
*
Сваки поредак, ма којег народа и ма какав био, представља извесну равнотежу. Ни у једном поретку дужности и права не могу бити подједнако на све распоређени. Неко може имати више права, зато и више части, али зато мора имати и више дужности. Ма какав био поредак, ако они што имају права, част, власт, испуњавају дужност потпуно, - нема нити може бити револуције. У том случају политичко-друштвена зграда је чврста, постојана.
Деси ли се обрнуто, деси ли се да они што држе власт, имају права, обасути почастима уживају сласт, забораве на оно главно, због чега је управо та власт у њиховим рукама, откуда им и због чега су им дата права, почасти и сласти, - деси ли се да забораве на дужности, - онда се равнотежа поквари, зграда друштвено-политичка се љуља и мора се срушити.
Ето како настаје револуција.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
 
Доктор Димитрије Љотић-Хришћански поглед на Власт и Властодршце
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСТВО/ДРЖАВА/ДРУШТВЕНО УРЕЋЕЊЕ :: - Хришћани и друштвено урећење-
Скочи на: