ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Св.Јован Шангајски-Држава и Црква

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
ЗБОР



Posts : 37
Join date : 05.04.2010

ПорукаНаслов: Св.Јован Шангајски-Држава и Црква   Tue Apr 06, 2010 7:35 am

Архиепископ Јован (Шаховској)



ЦРКВА И ДРЖАВА
(Из рада "Тајна Цркве")



И град нема потребу ни за сунцем, ни за мјесецем, да свијетле у њему, јер је слава Божија освијетлила њега и свјетилник је његов Агњец. И спасени ће народи ходати у свјетлости његовој, и цареви ће земаљски у њега донијети славу и част своју.

Откр. 21:23-24






Изван Цркве нема не само спасења у вјечности, него нема ни живота у времену. Све што истински живи - причешћено је Цркви, Јер је Црква Живот истински.

Изван Цркве је само - утвара постојања... У свјетлости те истине созерцава се живот људи и њихових једињења људских.

Свако једињење у свијету је црквено, ако не у истини својега духа, а оно по природи самог једињења својега. Највеће једињење свијета овога - државно - такође на себи носи отсјај Цркве. Чак и најнепријатељскије према Цркви расположена држава у нечему и некако обавља на земљи посао који му је поручила Небеска Црква.

Цркву можемо да упоредимо са сунцем (ваистину Лице Њено - то је Лице Твоје, Господи Исусе Христе, - Сунце!). Државно једињење, пак, је тијело мјесечево, мада и има "облик сунца", али само по себи оно је тамно, и сву свјетлост коју има у себи добија од сунца; оно је уз то сунцем освијетљено само са једне стране... Ово је разматрање односа "Цркве и државе", не на плану историје, социологије и права, него на плану оне метафизичке реалности, у којој живи сво човјечанство послије првородног гријеха.

Једна страна државног једињења озарена је огњем Цркве. Друга, пак, страна његова лежи у мраку, одлучена од Лица Божијег, лишена духа вјечности.

"Сунчана", "црквена" страна државног, правног и етичког постојања - то је пројављивање једињења људи, свијест њиховог заједничког живота, заједничког њиховог служења, заједничке одговорности, заједничке жртвености; њихово осазнавање дубине одговорности сразмјерно висини социјалног положаја; уњедравање у њихове душе појма и осјећања кажњивости - за кривицу, награде - за подвиг... Свака држава једини и оформљује личности уњедривањем у њих примарних, узвисујућих осјећања неопходности одрицања од своје воље, од своје егоистичке посебности ради опште користи; узвишавањем заједничког ради личног; привлачењем и нуђењем свих ка заједничком, свемирном "ношењу немоћи једних другима и не себи угађању" (Рим. 15:1).

То је - "сунчана страна" државе и њених установа: владе, војске, судова, закона, пореза, друштвених и социјалних установа, школа, универзитета, у којима и кроз које се примарно формира душа човјека који је ступио у свијет ради својег свеживотног испитања. Држава је мјесто "ватреног крштења" душе... Зато "ћесару" треба увијек "одавати ћесарово"... И сваки начелник у држави, покровитељ добрих и устрашитељ злих, јесте "слуга Божији" (Рим. 13:4), ма каква да су његова религиозна убјеђења. Сваки начелник је "слуга Божији", ако ни због чега, а оно због својег доброг државничког управљања и - само у час његов.

Тамна, пак, "неозарена" Црквом страна државе - то је "дух свијета овога" који у њу прониче, дух живота само за земљу. Ето зашто сваки обоготворитељ државе и сваки који покушава да државом замијени Цркву јесте слуга антихриста, био он древни паганин који баца ладањ на жртвеник ћесару, или савремени идеолог који под ноге државе баца сва вјеровања људске душе и све њене наде на живот вјечни.

Зато држава не може (нити ће икада моћи) да служи посљедњем спасењу човјечанства... Држава излази из плоти и крви, из култа предака, из телургичких вјеровања. Све државе, до краја историје земље ове, неизоставно ће прождирати једна другу, и уздизање једне значиће неминовно пад друге.

За спасење свијета треба ући у свијет Пуноће Цркве. Она је у стари свијет ушла као Нови Свијет стварања. Свјетлост нових односа према ефемерном ушла је са Црквом у свијет. Ефемерно и нестално озарило се вјечним и непромјењивим... Нема спасења човјеку изван Свете Цркве. Само у Њој се спасава бесмртна душа човјечија и само у Њој се храни и оживљује она својом храном, храном духа и вјечности.

Све државе се разболијевају, старе, умиру и разлажу се, као физички организми... Само Црква је бесмртна. Млада Старица (каквом Ју је у свом виђењу видио св. Ерма) живи у свим народима и државама земље, одгајајући Ново Човјечанство.

Људи питају себе и Тебе, Господе, како се може живјети кроткошћу, смирењем и правдом у овом свијету?.. Није ли то слабост само? Није ли то перманентни пораз? Али, осврни се, човјече, на сву историју земље, и она ће ти дати одговор. Горди и силни претварају се у ништа. Најмоћнији цареви и царства ишчезавају, као сан. Побједници свијета једу траву за скотове, као Навуходоносор, или познавају своју убогост у изгнанству, своју ништавност на смртном одру. Нема величине у њиховој само земаљској величини... Послије Тебе, Распетог и Васкрслог, истинска величина је остала само у Твојој Истини.

Са Крста она сија и у овом несавршеном и ка несавршеној величини устремљеном свијету. Како ће она тек да засија у свијету ином, свијету који не ишчезава, као што јутарња роса ишчезава!..

Све велико и гордо свијета пада у пропаст и ишчезава. Камен "Нерукосјечени" - Христос - Агњец Кротки, Који је побиједио свијет - ломи сваки бездушни тотем са златном главом, сребрним грудима, медном утробом и глиненим ногама... И тотем се распада у прах.

Ко спомиње душу Џингискана? Ко ће се помолити Тиберију или цезару Августу? Ко ће се молитвено обратити Богу макар за једног фараона од стотина њих, који су владали драгоцјеним камењима Египта, свим његовим побједоносним кочијама и свим његовим познањима?

Како је мртва сва та земаљска слава! И памћење свијета о највећим из највећих људи његових - то је само мумија, офарбана и без икаквог лика, која ни у којој мјери не открива драгоцјени живи лик човјеков пред Богом, у живој вјечности, у оном вјечном памћењу које да види може само Бог, и које Црква жели сваком човјеку.

Само смирена, Теби предана дјеца, синови Цркве Твоје, сијају истинском славом у вјечности, гдје нема мртвих, него су "сви живи", јер су - код Бога Живога. И ми видимо те рабове Твоје, духом знамо те синове Твоје; прослављамо у њима Тебе и тиме их љубимо највишом љубављу и славимо их највишом славом.

Љубимо их као браћу - навјеки. Радујемо се вјечној њиховој радости. И - одазивамо се, отварамо себе за њихову живу љубав, која пролази кроз границу свијета невидљивог; и кроз ту љубав славимо Тебе још већом славом... Свима њима, који су к Теби дошли и духом својим у Теби васкрснули - драгим, живим, свијетлим, бесмртним и блаженим...

Какво поређење је уопште могуће између те Истинске Свјетлости и вјечне славе у Богу живих људи, са славом музејних мумија, засутим пијеском пирамида, прашњавим страницама историјских уџбеника и хладним споменицима на равнодушним улицама?

Сва једињења и сва јединства свијета овога и све његове државе предодређено болују, неизбјежно се разлажу и гину. Бесмртна је само Црква Бога Живога, "стуб и утврђење истине" (1 Тим. 3:15); "врата адова је неће одољети", него ће Она њих одољети... Наравно, то се не може рећи ни за коју појединачну црквену парохију на земљи, ни за коју епархију, па чак не ни за ову или ону помјесну Цркву. Цркве могу боловати, разлагати се и умирати у свијету, као организми, али Црква не може нити боловати, нити се разлагати, нити умирати.

Као што су апостоли отресли прах који се прилијепио за ноге од града или куће који нису примили њихову благовијест, тако Црква Твоја оставља понекад једно или друго мјесто на земљи овој... Од многих древних Цркви на земљи није остало ништа - само су на небу све оне, у светим својим, и одатле живе, једним животом, са црквама које још пребивају на земљи.

Зна да се деси, да од једних или других цркви - или црквених људи - одлази Дух Цркве. Од одступника Она одступа. Али такође бива да се те одступничке цркве и људи још увијек држе на стаблу црквеном наизглед; али то је већ сува грана; она је близу да се одсијече, ако се не напуни соком који иде од Лозе - Христа...

Квасац истине бачен је у тијесто историје... И никаква држава га није лишена. Чак и најбезбожнија у својој идеологији држава није га лишена, јер, и мимо своје, Теби супротстављене воље, човјек се увијек у нечему потчињава Твојој вољи, како у животу свог физичког организма, тако и у животу државном. Али дух људи који сачињавају државу, који се одражава у животу форми државних и у дјелатности државних установа, одређује степен оцрковљења дате државе... Различити су степени благословености и неблагословености људи у њиховој држави.

Црквени дух, улазећи у државни и побјеђујући га, не уништава саму државу, него је просвјетљује. Државни, пак, дух, побјеђујући црквени, обљутављује црквени живот.

Тако, ако душу и плот човјека побјеђује дух, човјек од тога не умире тјелесно, него живи и духовно, и тјелесно. А ако пак душевност и плотност побјеђује у човјеку дух, човјек се тада претвара у животињу - у најкрвожеднију и најотровнију животињу, која се Теби потчињава мање од свих других твари свијета... Тако и државе, које губе дух и вејање Цркве у својим грађанима, претварају се у најнесавршенија легла термита.

Црква је умијешана у павши свијет и тајанствено се повезује са његовом историјом. Црква јесте "у свијету", али Она "није од свијета овога" (Јн. 15:9).

Истинита "несвјетовност" никада није губила и неће изгубити никада свој правац у пливању по свијету - подвиг вјере, непрестаног надања на Спаситеља.

Хришћани соле свијет и носе благослов држави... Али зна да буде и да свијет обљутављује њих и да их раствара у свом животу, у својој земаљској психологији. И ђаво их - њих, који се не штите Крстом и Јеванђељем, покајањем и Причешћењем - одводи као заробљенике у адски круг гријеха.

Цркве "болују хришћанима" и могу умирати, као и државе.

Општа греховност свијета утиче на снижење црквене културе у црквама. Они се заражавају "државношћу" и, "остављајући прву љубав своју" (Откр. 2:4), живе само одразима, бледуњавим духом Цркве... То је једна од обичних и опасних болести њихове земаљске историје.

Црква тражи на земљи једињења са сваким једињењем људским. Она хоће да служи бесмртношћу човјечанском и кроз дух државних служитеља.

Ако се не реализује та симфонија, која осољује живот, тада нека барем буде јавно гоњење државе на Цркву и нека се Црква отворено омета у развоју психилогије државне метафизичке искључивости. То је Крст Цркве.

Крст Цркве је расјечење лажног и метежног духа свијета овога ријечју Твојом. Слуге Твоје и синови нека не бјеже од тог свог Крста. Они морају учинити све, да дух њихове земаљске отаџбине - државе - не би посезао на дух њихове небеске отаџбине - Цркве.

Али ако по њиховој држави не може да пролази корито чистих вода Цркве, које росе обале земље и оживљавају њена мора, ако држава по неразумности својих владара и идеолога хоће да смијеша кристалну воду Цркве са земљом државе, црквени људи (а ако су они у исто вријеме и државни - онда поготово) морају учинити све да се не допусти то мијешање, јер је мјешавина тога - блато.

Само ако иду својим чистим коритом, између обала државе, воде Цркве напајају земљу и росе њен живот духом вјечних вриједности.

Државност, као и све у свијету, чека улијевање у Цркву... Том улијевању учио је још Јован Крститељ - војнике, чиновнике-митаре и старјешине народне, који су код њега долазили на покајање; учио их је оцрковљењу својег државног служења и спасењу својем у том служењу. Таквом оцрковљењу живота си Ти учио, када си наредио да се ћесару даје његово, и да се тиме у исто то вријеме Теби одаје све.

Оцрковљење државе се не састоји у томе да на њено чело дође јерархија Цркве. И није оцрковљење у томе да државни владари буду законодавци Цркви.

Твоје оцрковљење - долазак Твој - Господе, не долази увијек за наша груба чула "примјетним", опипљивим начином... Неће увијек за оцрковљење, као и за Тебе, рећи: ево га, овдје је, или, ено га, тамо је (Мт. 24:23). "Дух дише гдје хоће" (Јн. 3:Cool... Данас се оцрковљење - дах Твој - пројавило овдје, али оно може ту и да се угаси, а да се разгори на другом мјесту...

Закон, правда и сила државе не противрјече Цркви, Њеној љубави и слободи; они могу бити у хармонији са њима. За то је потребно да се закон слободом прилаже животу у Богу, и да вањска снага буде израз и посљедица унутрашње покорности Божијој вољи - да она буде оруђе Божанственог Промисла. Црква, иако обухвата и прожима живот и путеве државе, при томе јој не представља супарницу; Црква државу испуњава и просвјетљује. То се дешава када представници и слуге државе приносе Богу Живоме "славу и част своју" (Откр. 21:24).

Све се оцрковљује када прима од Духа Твојега... Не у апстрактним одредбама закона и параграфа, него у тајанственом освештању и осољавању људских срца, на свим управљачким мјестима, на свим научним катедрама, око свих столова, апарата и машина свијета, на свим његовим пољима, шумама и градовима, на свим самртним одрима и у свим дјечијим колијевкама - у мијењању, прелагању, претварању, преображењу вјером, ријечју и поуком - нижег духа човјековог у виши, нечистог у чисти, духа "свијета овога" у дух који "није од свијета овога".

Истинска љубав према сваком човјеку и према свакој отаџбини у свијету улијева се у љубав према Твојој, Господе, Цркви.

Свијет има потребу не само за промјеном својег зла на добро; свијет има потребу и за освештањем својег добра; у претварању својег, неистинског добра у - Твоје истинско.

На земљи, гдје се лаж лукаво спаја са истином и гдје зло тако успјешно и заводљиво мијеша себе са добром, чак и Јеванђеље може да се благовијести не-јеванђеоски, и вјеру Твоју људи штитити могу безбожно... Сувим закоништвом и фарисејством се убија дух Твоје кротке Истине, и тада у свијету остаје само њен безбожни омотач.

Као цјелитељно убризгавање у крв - врши се у свијету убризгавање у срце човјечије Твоје истине и Твоје Љубави... Тиме се спасава вјечни живот човјека! Одбљесак ђавола - антихрист - све затамњује својим утварним бљеском, све изопачује својим духом и све умртвљује својом лажју... Али Ти, Господе, дајеш змијску мудрост и огњену вољу хришћанима за непрестану борбу у духу Твојем, за Твоју Истину, без нарушавања привремених, Тобом датих форми свијета.

Ти зовеш све хришћане, као пророка Јелисеја, да баце со у заражено врело свијета и да исцијеле воду живота "Духом уста Твојих" (2 Сол. 2:Cool. Хришћани вјером убијају, као микроби, свако лажно учење, сваку нечисту своју мисао и невјерно своје осјећање. Ученици Твоји из сваке лажне ријечи која улази у њихово ухо чупају њихову жаоку... То је - борба Цркве, то је борба за Цркву... И када првог дана Новог Свијета Анђели објаве: "Царство свијета постало је Царство Господа Исуса Христа", - тек ће се том вијешћу до краја открити и у савршенству показати дивна истина, толико блиско позната свим хришћанима у свијету.

У Небески град Јерусалим, у Вјечни Живот, све ће ући, и све већ улази - осим гријеха; већ сада на земљи у Њу улази све што Богу Сила приносе блажени цареви Апокалипсе. ...И цареви ће земаљски у њега донијети славу и част своју (Откр. 21:24).

То је - најтеже у животу, не само за цареве, него и за слуге црквене у свијету: приносити сву славу и част своју Богу. Али нема вишег и већег, од тог, приношења!

На путевима достизања симфоније Цркве и државног служења тешкоће долазе не само од царева који ни у чему не желе уступати Цркви због своје власти у свијету; не мање тешкоће долазе и од лажних пастира Цркве, који се домажу духовне и материјалне власти над "насљеђем Божијим", који себе називају "књажевима" Њеним и који не пружају примјер, какав је заповиједио да се пружа апостол Петар (1 Пет. 5:2-3).

Све ће ући, и све већ улази, у Небески Јерусалим - све што је осветила и посолила Твоја Црква, мада оно и протицало у форми, сили, закону и власти државе... Сва "материја" свијета, кроз човјека освећена и одухотворена, оцрковљује се... Праведност Цркве улијева се у Љубав Њезину. Ратовање Њезино доноси Мир. Власт Цркве заводи слободу. Правда је Њезина озарена Милошћу...

У Цркви престаје да постоји противрјечност земаљских супротности, и све оне откривају у њима сакривену са-ограниченост и са-хармоничност. Јер у хармонији Твојега Царства, Господе, нема противрјечне сложености и неусаглашене множине, него све добија и све носи примарну љепоту Твојега свијета, узвишеног до коначног савршенства Твоје простоте.

"Све је добро сасвим" (1 Мој. 1:31) у Теби, Господе!.. Али све је "добро" - само у Теби и - када је у Теби.

Духом Арханђела Твојих просвети цареве! Духом Анђела - начелнике и судије! Духом апостола посоли свештенике Твоје; духом пророка - поете и научнике. Духом исцјелитеља исцијели љекаре. Духом преподобних утјеши осамљене и убоге. Духом милостивих освети све који живе у изобиљу... И нека дух исповиједника Твојих сиђе на све који живе у градовима и селима, пред лицем грешних дјела и ријечи... Дух уста Твојих је у ријечи Твоје Цркве.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
 
Св.Јован Шангајски-Држава и Црква
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСТВО/ДРЖАВА/ДРУШТВЕНО УРЕЋЕЊЕ :: - Функција и улога Цркве у држави-
Скочи на: