ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  CalendarCalendar  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

Share | 
 

 Нихилизам

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
ЗБОР



Posts : 37
Join date : 05.04.2010

ПорукаНаслов: Нихилизам    Tue Sep 14, 2010 6:25 pm

Серафим Роуз о нихилизму

Шта је то Нихилизам, у којем смо ми увидели корен Револуције модерног доба? Одговор, на први поглед, не изгледа тежак; неколико очигледних примера нам одмах пада на памет. То су суманути Хитлеров програм уништења, бољшевичка револуција, дадаистички атак на уметност; то је тло, на којем су израсли сви ови покрети, најизражајније представљено неколицином "опседнутих" појединаца позног деветнаестог века - песницима попут Рембоа и Бодлера, револуционарима попут Бакуњина и Нечајева, 'пророцима' Ничеовог кова; то је, на скромнијем нивоу, међу нашим савременицима, мутно неспокојство, које једне нагони да иду трагом мађионичара као што је био Хитлер, а друге да налазе убежиште у наркотицима или лажним религијама, или да чине "бесмислене" злочине, који све више постају карактеристика нашег времена. Све то, ипак, није ништа друго, до спектакуларна површина проблема Нихилизма. Објаснити чак и само њих, једном, када се продре испод те површине, без сумње, није нимало лак посао; задатак, пак, који смо себи поставили у овом поглављу је шири: разумети природу целог покрета, чији поменути феномени представљају само екстремне примере.

Да се то уради, биће неопходно избећи две велике јаме, које леже са обе стране пута којег смо изабрали, у које је - у једну, или у другу - упадала већина коментатора нихилистичког духа нашег доба: одбрану и осуду.

Свако, ко је свестан превише очигледних несавршенстава и зала савремене цивилизације, која су послужила као непосредан повод и узрок нихилистичке реакције - мада ћемо видети да су она такође била плодови Нихилизма, само у његовој почетној форми - не може а да не осети извесну дозу саосећања са неким, барем, људима који су узели учешћа у тој реакцији. То саосећање може да поприми форму сажаљења према оним који, са одређене тачке гледишта, могу да се посматрају као "жртве" услова против којих су били усмерени њихови сопствени напори; или, опет, може да се изражава у општеприхваћеном мнењу да неке нихилистичке појаве имају "позитивно" значење, и играју улогу у некаквом "новом развитку" историје или човечанства. Овај последњи став је, опет, сам по себи један од очидледнијих плодова управо тог Нихилизма, о којем се овде говори; али онај први став, на крају крајева, бар делимично није лишен истине или праведности. Тим пре, међутим, морамо бити опрезни да му не придамо прекомерни значај. Јер, сувише је лако, у атмосфери интелектуалне магле која данас прожима либералне и хуманистичке кругове, од саосећања према несрећном човеку, прећи ка прихватању његових идеја. Нихилист је, сигурно, у одређеном смислу, болестан, и његова болест сведочи о болести века, чији најбољи - баш као и најгори - елементи падају у Нихилизам; али болест се не може ни излечити, па чак ни дијагностиковати, помоћу "симпатије". Ни у којем случају, пак, не може бити ни говора о потпуно "невиној жртви". Нихилист је превише очигледно упетљан у све грехове и кривње човечанства, који су произвели зла нашег времена; а дижући руку - као што сви нихилисти раде - не само на постојеће или умишљене "неправедности" и злоупотребе социјалног или религиозног поретка, него и на сам тај поредак и истину, која је његов темељ, нихилиста узима активно учешће у ђавољој работи (јер другачији и не може бити), што се већ никако не може објаснити митологијом о "невиној жртви". На крају крајева, нико не служи ђаволу против своје воље.

Али, ако је далеко од наше намере да "оправдавамо" Нихилизам, наш циљ није ни његова пука осуда. Није довољно, например, осуђивати нацизам или бољшевизам за њихово "варварство", "гангстеризам" или "антIIнтелектуализам", а уметничку и књижевну авангарду за њихов "песимизам" и "егзибиционизам"; нити је довољно штитити "демократију" у име "цивилизације", "напретка" или "хуманизма", или због њихове борбе за заштиту "приватне својине" и "грађанских слобода". Такви аргументи, мада неки од њих и поседују извесну дозу истинитости, заиста су далеко од тога да погоде у циљ; Нихилизам задире сувише дубоко, његов је програм много радикалнији, да би му се само тим аргументима могао задати противударац. Нихилизам садржи грех у самом корену, а тај грех може бити побеђен само Истином. Већи део критике Нихилизма уопште није усмерен против његовог корена, а разлог за то је - како ћемо видети касније - да је Нихилизам данас толико распрострањен и свепрожимајући, толико је дубоко и темељно проникао у умове и срца данашњих људи, да није остало више ни једне сфере, ни једног 'фронта', на којем би било могуће супротставити му се; а они, који мисле да се боре против Нихилизма, у стварности често узимају у своје руке оружје истог тог Нихилизма, и обраћају га против себе.

Неки ће можда да нам приговоре - када виде опсег нашег пројекта - да смо нашу мрежу поставили сувише широко: да ми или прецењујемо размере Нихилизма, или, напротив, да је та појава толико универзална, да ми са њом уопште не можемо изаћи на крај. Морамо признати да је наш задатак заиста веома амбициозан, посебно због двосмислености многих нихилистичких појава; и заиста, када бисмо покушали да детаљно изучимо овај проблем - наш рад никада не би дошао до краја.

Ипак, могуће је широко поставити мрежу, а ипак уловити рибу коју гонимо, тим пре, што је то једна, јединствена, и веома велика, риба. Немогуће је овде дати комплетну документацију свих нихилистичких појава, али је сигурно могуће истражити јединствену нихилистичку свест која стоји иза њих, као и извор њеног неоспорног утицаја на ход савремене историје.

За почетак ћемо покушати да опишемо ту свест - у неколико њених најважнијих видова - и предложити скицу њеног историјског развоја; а затим покушати да продремо много дубље у смисао самог Нихилизма и у његов историјски програм. Али пре него што приступимо извршењу тог задатка, морамо јасније да знамо о чему говоримо; морамо, дакле, да почнемо од дефиниције Нихилизма.

На том се послу нећемо морати дуго задржавати; Нихилизам је дефинисао, и то врло језгровито, оснивач нихилистичке философије - Ниче.

"Нема истине, нема апсолутног стања - нема 'ствари по себи'. Ето, то је Нихилизам, и то у свом највишем смислу."[1]

"Нема истине": са том се фразом не срећемо по први пут у овој књизи, и понављаће се она често и даље. Зато што питање Нихилизма - и јесте, у свом најдубљем значењу, питање истине, оно је, заиста, основно питање истине.

Али шта је истина? То је пре свега питање логике: пре него што почнемо да говоримо о садржини истине, морамо размотрити саму могућност истине и услове њеног постулисања. А под "истином" ми, наравно, подразумевамо - како то постаје јасно из Ничеове негације - апсолутну истину, коју смо већ одредили као меру почетка и краја свега.

"Апсолутна истина": фраза која је, за поколење, васпитано на скептицизму и ненавикнуто на озбиљно размишљање, обавијена ауром изанђалости. Нико више, сигурно - опште је мишљење - нико данас не може бити толико наиван, да би још увек веровао у апсолутну истину; свака је истина, за наш просветљени век, "релативна". Последњи израз - "свака истина је релативна" - приметимо, није ништа друго, до популарни превод Ничеове фразе "Нема (апсолутне) истине"; управо ова доктрина служи за основу - како нихилизма маса, тако и нихилизма интелектуалне елите.

У нашем веку "релативна истина" је представљена превенствено научним знањима, која почињу проучавањима, уопштавају се логиком и у организованом поретку прелазе од познатог ка непознатом. Она су увек нестална, условна, ограничена, изражена у "релацији" са нечим другим, никада самостална, никада категорична, никада "апсолутна". Несклон ка уопштеном размишљању, научник-специјалиста не осећа потребу за било каквим другим видом знања; преокупиран захтевима своје уске специјалности, он, вероватно, нема ни времена ни склоности ка "апстрактним" питањима која испитују, например, основне претпоставке те специјалности. Ако је и присиљен да их разматра или га ум случајно одведе на таква питања, најпростији и најочигледнији одговор обично може да задовољи његову знатижељу: свака је истина емпиријска, свака је истина релативна.

Обе ове тврдње, несумњиво, противрече саме себи. Прва тврдња, сама уопште нема емпиријски, него метафизички карактер; друга је тврдња апсолутна. Питање апсолутне истине ниче, за критичног истраживача, првенствено из таквих тврдњи, које противрече саме себи; и први логички закључак до којег он мора доћи је: ако уопште постоји истина, она не може да буде просто "релативна". Основни принципи савремене науке, као и било којег система знања, неизмењиви су и апсолутни; да није тако, никаквог знања не би могло да буде, чак ни "најапстрактнијег", због тога што, просто, не би било критеријума - како класификовати било шта као знање или истину.

Аксиом има последицу: апсолутно се не може достићи посредством релативног. Односно, основним принципима било којег система знања не може се приступити помоћу самог тог знања, него они морају бити дати одраније; они нису предмет научне демонстрације, него вере.

У претходном поглављу смо говорили о универзалности вере, која лежи у основи сваке људске делатности и знања; и свхатили смо да вера, ако само она не падне као жртва субјективних заблуда, обавезно мора бити укорењена у истини. Из овога проистиче легитимно, чак и неизбежно, питање: јесу ли први принципи научне вере - такви, например, као што су кохерентност и униформност природе, транссубјективност човековог знања, способност разума да изводи закључке на основу проучавања - засновани на апсолутној истини; ако нису, онда они нису ништа више од претпоставки које се не могу доказати. Не сме се сматрати задовољавајућом "прагаматична" позиција многих научника и хуманиста који, не желећи да се замарају коначним стварима, тврде да ти принципи нису ништа више од експерименталних хипотеза, које колективни опит показује поузданим; она може дати само психолошко објашњење вере коју ти принципи инспиришу, али - захваљујући томе, што не успоставља ту веру на истини, она оставља цело научно здање да стоји на растреситом песку, ничим сигурним незаштићено од ирационалних ветрова који га периодично потресају.

У стварности, пак - дешава ли се то због просте наивности или, напротив, због дубоке проникнутости у суштину проблема, коју они просто не могу да оправдају аргументима - већина научника и хуманиста без сумњи верује да њихова вера има везе са истином ствари. Да ли је таква вера оправдана или не - то је, наравно, друго питање; то је метафизичко питање, али оно што је сигурно, то је - да се она не може оправдати прилично примитивном метафизиком већине научника.

Како смо већ видели, сваки човек живи вером; исто тако, сваки човек - што је мање очевидно, али зато не мање истинито - је метафизичар. Полагање права на било какво знање - а нико од живих људи не може да се у потпуности одрекне од тога - претпоставља теорију и критеријум знања, а такође и појам о томе, шта је могуће спознати у потпуности и шта је истинито у последњој својој инстанци. Та последња, коначна истина, тумачи ли се она као Хришћански Бог или просто као свеопшта узајамна повезаност ствари, и јесте први метафизички принцип, апсолутна истина. Али са признањем тог принципа, логички неизбежног, теорија "релативности истине" доживљава колапс, јер сама себе разобличава као апсолут који је противречан самом себи.

Проглашење "релативности истине" на тај начин може бити названо "негативном метафизиком", али, овако или онако, то је ипак метафизика. Постоји неколико основних типова "негативне метафизике", и пошто сваки од њих противречи себи на начин који се помало разликује од других типова, и сваком од њих одговара различити начин мишљења, било би мудро посветити им се појединачно. Можемо их поделити на две опште категорије: "реализам" и "агностицизам", од којих се оба могу подгруписати на "наивни" и "критички".

"Наивни релизам", или "натурализам", не негирајући у тачном смислу речи апсолутну истину, сам прави неке недоказиве апсолутне тврдње. Одбацујући било какав "идеал", или "духовни" апсолут, он у исто време утврђује апсолутну истинитост "материјализма" и "детерминизма". Таква философија још увек је у оптицају у неким круговима - то је официјална доктрина марксизма, а подржавају је и неки не баш превише истанчани научни мислиоци Запада - ипак, основни ток савремене мисли оставио ју је далеко позади, она представља чудновату реликвију прошлих, простијих, али давно минулих дана, дана викторијанске епохе, када су се према "науци" гајила поданичка осећања, каква су се некада одавала религији. Формулација "научна" метафизика је немогућа, зато што је наука, по својој природи, знање појединачног, конкретног, а метафизика оно, што иза тог појединачног стоји, што њему бива претпостављено. Таква философија је усмерена на самоуништење, јер "материјализам" и "детерминизам" које она постулира обесцењују сваку философију; с обзиром да инсистирају на "детерминисаности" философије, као и свега осталог, њени заступници могу само да тврде да, ако већ њихова философија постоји, то значи да је и "неизбежна", али уопште не и да је она "истинита". У суштини, ако следбеници те философије буду до краја доследни, мораће да се у потпуности одрекну од категорије истине; али они, ослобођени од доследности и темељитости, чини се, ни свесни нису те фаталне контрадикције. На мање апстрактном нивоу ту контрадикторност можемо видети у алтруистичкој и идеалистичкој пракси, например, руских нихилиста прошлога века, пракси која се налазила у флагрантном противречју са њиховом чисто материјалистичком и егоистичком теоријом. Владимир Салавјов вешто је изразио ту недоследност следећим силогизмом: "Човек је произашао од мајмуна, из чега следи да би требали да волимо једни друге!".

Било која философија претпоставља, до одређеног степена, аутономност идеја; философија "материјализма" је, дакле, на свој начин, врста "идеализма". Она, може се рећи, представља само-исповед оних, чије се идеје не уздижу над очигледним, чија се жудња за истином тако лако утољује науком, да је претварају у свој апсолут.

"Критички реализам" или "позитивизам" је отворено порицање метафизичке истине. Исходећи из истих научних претпоставки као и наивнији натурализам, он се скромније одриче од апсолута и ограничава се само на "емпиријску" или "релативну" истину. Већ смо уочили противречност такве позиције: одрицање апсолутне истине само по себи је "апсолутна истина". И опет, као и у случају са натурализмом, само постулисање основног принципа позитивизма представља сопствено порицање.

"Агностицизам", као и "реализам", може бити подељен на "наивни" и "критички". "Наивни" или "доктринарни" агностицизам постулише апсолутну немогућност спознаје било какве апсолутне истине. Мада та тврдња изгледа скромнија од оне позитивистичке, она ипак претендује на превише: ако агностицизам заиста зна да је апсолут немогуће спознати, онда је управо то знање "апсолут". Уствари, такав агностицизам је врста позитивизма који покушава, без већег успеха, да прикрије противречја овог последњег.

Само у "критичком", или "чистом" агностицизму наилазимо, напокон, на нешто што је налик на успешно одрицање апсолута; нажалост, такво одрицање повлачи за собом и - ако је доследно - завршава тоталним солипсизмом. Такав агностицизам је проста констатација чињенице: ми не знамо да ли постоји апсолутна истина и, ако постоји, каква је њена природа; па, дајте, онда - ово је последица - да се задовољимо оном релативном истином коју можемо знати. Али шта је то истина? Шта је то знање? Ако нема никаквог апсолутног критеријума за њихово одређивање, они чак не могу ни бити одређени. Агностик пак, ако и призна ову критику, не дозвољава да га она узнемирује; његова позиција - то је само "прагматизам", "експериментализам" и "инструментализам": нема истине, али човек може да преживи, да напредује у свету и без ње. Та се позиција штити на високим местима - и на врло ниским, такође - у нашем анти-интелектуалном веку; али најмање, што се за њу може рећи, је да је интелектуално неодговорна. Она представља дефинитивно напуштање истине или, пре, предају истине власти, била та власт представљена нацијом, расом, класом, љубављу према животним удобностима или било чим другим, способним да апсорбује енергију коју су људи, некада раније, посвећивали истини.

"Прагматик" и "агностик" могу да буду потпуно искрени и добронамерни, али они варају себе - и друге - ако, описујући то, што они траже, продужавају да користе реч "истина". Њихово постојање је, уствари, доказ да је потрага за истином, која је толико дуго анимирала европског човека, дошла до краја. Више од четири века савремене мисли били су, са једне тачке гледишта, својеврсни експеримент, који демонстрира могућности знања доступног човеку који подразумева да нема Истине дате у Божанском Откровењу. Закључак тог експеримента - који је још Хјум увидео и пред којим је побегао у комфор "здравог разума" и конвенционалног живота - а који данас мноштво људи осећа, немајући тако поуздано склониште - представља апсолутну негацију: ако нема Истине, дате у Божанском Откровењу, значи, истине уопште нема; потрага за истином изван граница Откровења зашла је у слепу улицу. Научник признаје тај закључак, ограничавајући себе на што је могуће ужу специјалност, и бива задовољан ако увиди барем извесну дозу кохерентности у ограниченом скупу чињеница, не узнемиравајући се питањем о постојању било какве истине, велике или мале; масе то испољавају очекујући од научника не истину, него технолошку примену знања које поседује само практични значај и тражећи у другим, ирационалним изворима свеопште вредности, за које се човечанство некада надало да ће их пронаћи у истини. Деспотизам науке над практичним животом праћен је наступањем целе серије псеудо-религиозних "откровења"; то двоје су узајамно повезани симптоми исте болести: напуштања истине.

Логика нас, дакле, може довести довде: порицање или сумња у апсолутну истину (ако се само буде до краја доследан и поштен) води ка амбису солипсизма и ирационализма; једина позиција која не укључује логичка противречја је признање постојања апсолутне истине, која лежи у основи и која чини сигурним све појединачне истине; и ту, апсолутну истину, немогуће је достићи релативним, човековим средствима. На овој тачки логика нас напушта, и ако хоћемо да продужимо, морамо прећи у потпуно другачији универзум расуђивања. Али једна је ствар констатовати да нема никакве логичке препреке постојању апсолутне истине, а друга ствар је потврдити апсолутну истину. Таква тврдња може бити основана само на једном извору; питање истине, на крају, мора постати питање Божанског Откровења.

Овде почиње да се колеба критички ум. Морамо ли тражити изван себе оно, што не можемо достигнути само својим, непотпомогнутим, силама? То је удар по нашој гордости, пре свега по оном што се данас лажно представља као "скромност" научника који, наводно, "седи пред чињеницом као мало дете", а одбија да призна било каквог арбитра о тој чињеници, осим оног, који исходи из гордог човековог разума. Међутим, само једно откровење - Божанско Откровење, Хришћанско Откровење - изазива тако силно гнушање код рационалисте; друга откровења он не побија.

Заиста, човек који не прихвати, потпуно и свесно, кохерентно учење о истини, какво пружа Хришћанско Откровење, присиљен је - ако има икакву тежњу за знањем - да учење тражи негде другде; такав је био пут савремене философије, која је скончала у опскурности и конфузији, због тога што никада и никако није хтела да се часно суочи са чињеницом да она није у стању да за себе обезбеди оно, што може бити дато само извана. Слепило и конфузија модерне философије у односу на основне принципе и димензије апсолута били су директна последица њихове прве претпоставке - непостојања Божанског Откровења; та претпоставка чини људе слепим при сунчевој светлости, баца сенку и затамњује све, што се некада раније тако јасно видело у својој светлости.

За онога, ко бауља у тами, постоји само један излаз - ако, наравно, не буде излечен од свог слепила - да трага за светлошћу усред те таме. Многи тада прибегавају треперавој свећи "здравог разума" и конвенционалног живота и прихватају - јер некако се мора живети - тренутна мнења и норме социјалних и интелектуалних кругова којима припадају. Али многи, незадовољни таквом, бледом светлошћу, облећу око магичних фењера који исијавају заводљива, шарена гледишта која, ако ништа друго, одвраћају пажњу; они постају приврженици овог или оног политичког или религиозног или уметничког покрета, које "дух времена" избацује у моду.

Уствари, сваки човек живи при светлости неког откровења, било оно истинито или лажно, било да оно служи просветљењу или помрачењу. Онај, ко не живи по Хришћанском Откровењу, мора живети по лажном откровењу; а сва лажна откровења воде у Бездан.

Истраживање смо започели логичким питањем: "шта је истина?" То питање може - и мора - да буде сагледано са потпуно другачије тачке гледишта. Скептик Пилат поставља то питање, мада не сасвим заозбиљно; иронично по њега, то питање поставља Самој Истини. "Ја сам Пут и Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу сем кроз мене"[2]. "И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити"[3]. Истина у овом смислу, Истина, која дарује вечни живот и слободу, не може се достићи никаквим људским средствима; она може бити дата само у Откровењу, одозго, од Онога, Који има власт да је да.

Пут ка тој Истини је узак, и већина га људи - зато што иду "широким" путем - мимоилази. Ипак, нема човека - јер га је таквог Бог, Који је Сам Истина, и створио - који не тражи Истину. У следећим главама размотрићемо многе лажне апсолуте, лажне богове које су људи створили и поштовали у нашем идолопоклоничком веку; и уверићемо се да можда најјачи утисак о њима оставља то, што је сваки од њих - далеко од тога да буде ново откровење - разводњена, искривљена, изопачена слика, или пародија Једине Истине, према Којој човек не може а да се не обраћа, чак ни у својим највећим заблудама, хули и гордости. Појам о Божанском Откровењу потпуно је дискредитован за оне који се покоравају диктату "духа времена"; али ни они не могу да угасе жеђ за истином, коју је Бог усадио у човека, да би га водила ка Њему, и коју је могуће утолити само прихватањем Његовог Откровења. Чак се и они који исповедају задовољавање "релативним" истинама и себе сматрају превише "софистицираним", "часним", или чак "скромним", да би трагали за апсолутом, на крају умарају од јеловника састављеног од парчади која не засићују, на који су се својевољно ограничили, и чезну за хранљивијом понудом.

"Здрава храна" Хришћанске Истине доступна је, међутим, само вери; а главна препрека за веру није логика, како то површно сматра модерно доба, него друга, њој супротна, вера. Видели смо да логика не може да негира апсолутну истину, не негирајући себе саму; логика која себе поставља против Хришћанског Откровења је само слуга неком другом "откровењу" лажне "апсолутне истине" или, да будемо конкретнији - слуга Нихилизму.

На следећим страницама окарактерисаћемо као "нихилисте" људе разних, рекло би се, погледа: хуманисте, скептике, револуционаре свих масти, уметнике и философе различитих школа; ипак, све њих обједињује један општи циљ. Било да се ради о позитивистичкој критици Хришћанске Истине и институција, револуционарном насиљу, усмереним против Старог Поретка, апокалиптичким визијама свеопштег разрушења и наступања раја на земљи, или објективним научним радовима, који су у интересу "побољшања живота" на овом свету - уз прећутну претпоставку да другог света нема - циљ је њихов исти: уништење Божанског Откровења и припремање новог поретка, у којем неће остати ни трага од "старих" схватања, поретка у којем ће Човек бити једини бог.


НАПОМЕНЕ:

The Will to Power, Vol. I, in The Complete Works of Fridrich Nietzche, New York, The Macmillan Company, 1909, Vol. 14, p. 6.
Свето Јеванђеље по Јовану, гл. 14, 6.
Свето Јеванђеље по Јовану, гл. 8, 32.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
 
Нихилизам
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСТВО/ДРЖАВА/ДРУШТВЕНО УРЕЋЕЊЕ :: -Однос и став хришћана према антихришћанским појавама и идеологијама-
Скочи на: