ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ

СВРХА ФОРУМА ЈЕ ДА ОКУПИ ПРИСТАЛИЦЕ ПОВРАТКА ХРИШЋАНСКЕ, ПРАВОСЛАВНЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И ПРОМОВИСАЊЕ УДРУЖЕЊА ХСС.
 
HomeHome  PortalPortal  ТражиТражи  Latest imagesLatest images  Региструј сеРегиструј се  Приступи  

 

 Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски

Go down 
АуторПорука
ЗБОР




Posts : 37
Join date : 05.04.2010

Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски Empty
ПорукаНаслов: Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски   Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски EmptyTue Sep 14, 2010 6:15 pm

Преузето: На прелому - Огледи из књижевности и социјалне филозофије, Издање Књижаре Геце Кона, Београд, 1933, стр. 13-21.

Текст написао: Алексије Јелачић

Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски Dostoevsky

8. јуна године 1880. држао је Достојевски у Москви свој чувени говор о Пушкину. Тог дана откривен је споменик великом руском песнику, и све што је онда имало имена у руској књижевности са изузетком Лава Толстоја искупило се било ту на прославу. Говор Достојевског био је свакако најсвечанији моменат целе свечане прославе. Када је, са натчовечанском снагом, декламовао Пушкинову песму ”Пророк” – која завршава овом строфом:
Устај, пророче, зборећ крени,
испуни вољу моју, суди,
обилазећи земље, прени
речима огња срца људи!
сви су присутни осетили да и на трибинама стоји пророк. То је био врхунац снаге и славе Достојевског. Неколико месеци касније, Русија му је приредила величанствен погреб. Он је умро готово изненада; већ одавно сломљен физички, али духовно јак до посљедњег даха.
Пророчански дар Достојевског многи су оспоравали. Један, у своје време доста угледан и веома популаран критичар, мислилац и историчар књижевности, Иванов-Разумник, у својој познатој књизи Историја руске друштвене мисли, говорио је готово са подсмехом о ”пророчанствима” Достојевског. Није прошло ни десетак година од појаве те књиге а пуно се пророчанстава Достојевског испунило. Генијалном видовитошћу и интуицијом он је много тога већ досад предвидео, и ко зна колико ће се још остварити од онога што је он рекао. Из огромног комплекса проблема, из лавиринта доживљаја, слика, мисли, да издвојимо овде неколико више-мање пророчанских идеја и генијалних констатација, везаних тесним везама за филозофију и религију Достојевског, не удубљавајући се у проблематику његове психологије.
Први проблем који нас може занимати у низу питања и пророчанстава Достојевског, то је проблем Русије и Европе и проблем кризе европске цивилизације, општеевропског рата и мира, или евроиске револуције, које је све предвиђао Достојевски. Више деценија пред Светски рат, он је тај предвидео! ”Ми Руси”, каже он, ”имамо две отаџбине: Русију и Европу”, и ”који истински Рус не мисли пре свега на Европу?” .. Иван Карамазов хоће пошто-пото да иде у Европу, иако је она ”гробље”, али гробље ”најмилије”. – Но шта ће Рус наћи у Европи? – ”У Европи нема мира, то је ван сваке сумње... У Европи се догађа нешто неизбежно. Европу чекају огромни преврати, такви да је човечијем уму тешко у њих веровати... Предосећам да се спрема крајњи обрачун… симптоми су ужасни... неприродност политичког стања у Европи, неразрешива политичка питања неизбежно ће довести до коначног политичког рата.” То – у погледу међусобних односа европских држава, а изнутра – ”комедија буржујских уређења” припрема унутрашње потресе у средини појединих народа и страшне катастрофе; тако да све у свему, ”никада још Европа није била испуњена таквим елементима непријатељства као у наше време: као да је све поткопано, набијено барутом, и само чека прву варницу.” У потврду и за илустрацију ових мисли могао би се навести читав низ цитата; да се задржимо само на некима. ”Све је пијано, али без веселости, мрачно је и тешко, и све је некако чудновато ћутљиво... Све се жури да се напије до губитка свести”... (”Зимске белешке о летњим импресијама”). – ”Треба што пре нагомилати бар нешто блага, а онда после нас ма дошао потоп... Кога се боји буржуј? – Он се не боји ни брбљивца, ни радника, ни пољоделца, јер су сви они сопственици па иду за нагомилавањем богатства, већ се боји комуниста и социјалиста... Међу буржујима има пуно лакаја...” Буржуји цепидлаке, тврдице, ћифте, лажови, циници, али у исто време и велике наивчине: ”Зар није прорекао опат Сиес, у своме знаменитом памфлету, да је буржуј све. Шта је трећи сталеж? – Ништа. – А шта треба да постане? – Све. Тако се и десило како је он рекао. Само су се те речи обистиниле од свих речи које су биле тада казане, само су оне остале... Доиста, ускоро су прогласили: Слобода, Једнакост, Братство! Јесте, то је лепо. Али шта је то, слобода? И каква слобода? – Подједнака слобода за све, да ради сваки што му падне на памет, – али у границама закона. Када можеш да радиш све што хоћеш? – Кад располажеш са милионом. А даје ли слобода свакоме милион? – Не. Шта је човек без милиона? – Човек без милиона није онај човек који ради све што хоће, већ онај са којим се ради све што се хоће. Шта произлази из овога? – Произлази то, да поред слободе постоји још и једнакост, наиме једнакост пред законом; а о тој једнакости пред законом може се рећи само толико, да у овом облику у којем се она сада примењује свако може и мора да је прими као личну увреду за се. Шта онда остаје од целе формуле? – Братство. Е, то је посебна ствар, и доста куриозна, па треба признати да она досада чини главни камен спотицања на Западу. Западни човек суди о братству као о великој покретној снази човечанства, и не разуме да се братство не може узајмити ако га нема у збиљи. Шта да се ради? – Треба створити братство пошто-пото. Али се испоставља да створити братство није немогуће, јер оно мора да постоји у самој природи. Међутим, у западној природи њега нема; него, напротив, постоји начело лично, начело појединца, начело нарочитог самочувања, саможивости, самоодређења за своје властито Ја, супротстављања овог Ја целокупној природи и свим осталим људима као аутономног, нарочитог принципа, потпуно једнаког и исте вредности са осталим светом... Братство се може створити само љубављу и добровољним самопожртвовањем, а не насиљем, принудно”... (Из једног писма, године 1860). Под оваквим условима Европу чека неизбежна револуција, коју – искоришћујући ситуацију – морају да изазову комунисти и социјалисти. Ипак, према Достојевском, у доктринама ових једина је моћ рушења, која лако дејствује будући да је све поткопано, те је буржујско уређење апсолутно неваљало: зато покушај да се створи, на место тога уређења, ”земаљски рај”, ”кристална палата” социјалиста, налик на некакав ”мравињак”, неће успети.
”Шта ће да ради социјалист ако у западног човека не нађе начела братства? – Социјалист започиње тиме да одређује будуће братство, да га израчунава на кантару и мерењем, саблажњавајући се добитком; тумачи, поучава, прича, колико би ко имао добити од овог братства, опредељује шта вреди свака личност, чему тежи, – а из свега тога не излази ништа. Они нуде човеку савршену гаранцију, обећавају да ће га хранити, да ће га запослити, а од њега траже за то само ситни комадић његове личне слободе, ради заједничког блага... Али неће човек да живи према овим рачунима; њему је и тај комадић тешко дати... Царство социјализма, то је хапсана, па буржуј слави пир...” (”Покушај о буржују”). Међутим, изгледа као да би се земаљски рај дао саградити на основу рационалних принципа и свести о том што је корисно? ... Али и то је тек шупља концепција, која се не да одржати: ”Све су то златна маштања. О реците, ко је први објаснио, да је човек само зато пакостан и злобан што не зна својих правих интереса, па, ако хоћемо да га просветимо, ако му упутимо погледе у правцу његових правих и нормалних интереса, човек ће онда одмах престати да чини зла, постаће сместа добар и племенит; јер, будући просвећен и ако разуме своје праве интересе, он ће у добру видети свој властити интерес. А познато је, да нико не може да свесно ради својих властитих интереса, па би према неопходној потреби почео да поступа добро. О, дете! О чисто, невино детенце! Када се збиља десило, за ових хиљаду година, да човек ради само из властитих интереса? Хиљаде факата сведоче о томе, да људи свесно, тј. са потпуним разумевањем, забацују своје праве интересе, јурећи на другу страну, за ризиком; ни од кога и ни од чега ненатерани на то, него баш као да нису ни хтели да иду правим путем, већ тврдоглаво и својевољно крчећи себи други, тежак и бесмислен пут, тапкајући у тами... А, гле, мрави имају сасвим други укус: они имају једну дивну зграду којој хрле, коју никад не руше – то је мравињак; са мравињаком су почели високопоштовани мрави, са мравињаком ће сигурно и свршити, што свакако служи на част њиховој постојаности и позитивности. А човек је створење лакомислено и непостојано и можда, попут шахисте, воли само процес постизања циља а не сам циљ. Можда, и ко зна (јер нико ни за шта не може да јамчи), можда се сав циљ на земљи, којем човечанство тежи, и састоји тек у овој беспрекидности постизања, друкчије речено, у самом животу, а не у неком циљу...” Тако резонује Достојевски с помоћу јунака свога можда најдубљег, али у исто време и најстрашнијег, дела Записи из подземља, веома мало познатог код нас, и на које се ни у Русији дуго времена није обраћало довољно пажње. Данас, када су социј алисти посустали са дочаравањем ”земаљског раја”, а комунисти покрили Русију кокошињацима место сјајним палатама за све, данас видимо јасно пророчанску интуицију Достојевског, који у овим другим својим списима и одломцима захвата много дубље и даље него други пре њега и поред њега.
Буржујско-либерално уређење, утемељено на фактичном одрицању баш оних начела у име којих је некада трујумфално ушло у Европу, начела слободе, једнакости и братства, показало се јалово и осуђено на пропаст у пожару и крвопролићу. Шта преостаје? – Да ли ће, можда, Европа наћи спаса у оној великој сили која ју још увек прожима и сачињава један од главних покретача њена живота, њене цивилизације, њене мисли, – у католичанству, и његову стожеру папству? – Одговор на ово питање дао је Достојевски у својој познатој Легенди о Великом Инквизитору, која је толико богата садржином и засеца у такве дубине да се даје тумачити на разне начине. Искушење Христово у пустињи, – то као да је извод из историје човечанства: ”Да ли видиш ово камење? – Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку од њих и да ће им нестати твојих хлебова. Али ти не хтеде лишити човека слободе, и одбио си понуду, јер каква би то била слобода, пресудио си ти, када би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли ти, да ће баш у име тог хлеба земаљског доћи на тебе дух земаљски, и судариће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим кличући: онај који је сличан овоме зверу, тај нам даде огањ с небеса! ... Знаш ли ти да ће проћи векови, и човечанство ће прогласити на уста своје премудрости и науке, да нема злочинства, па дакле да нема ни греха, већ да има само гладних. Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост, – ето, то ће бити на застави која ће се подићи против тебе и која ће разрушити храм твој. На месту храма твога подићиће се нова зграда, подићиће се наново страшна Вавилонска Кула... Ти си им обећао хлеб небески, али понављам и опет, може ли се небески хлеб у очима слабог вечно порочног и неблагодарног људског племена упоредити са земаљским хлебом?...” Да би се решило питање о општем признању и поклоњењу, требало је подићи ”апсолутну заставу – заставу хлеба земаљског... јер нема ничег неоспорнијег од хлеба… Људи су робови, мада су створени као бунтовници...” Велики Инквизитор и његово страшно коло створиће или ће покушати да створи, опет неку врсту земаљског раја, односно мравињака или кокошињака, у којем ћемо их (људе) ”нагнати да раде, али у часове слободне од рада удесићемо им живот, као дечју игру, са дечјим песмама, хором, са невиним играма. Допустићемо им и да греше… Допуштаћемо им или забрањиваћемо да живе са својим женама и љубазницама и да имају или да немају деце...” У име кога се ствара робовање човечанства, да ли у име Бога или у име љубави? – Не, јер Велики Инквизитор у Бога не верује, а што се тиче љубави –: ”Ја не желим твоју љубав, јер ни ја тебе (Христа) не волим; а ако хоћеш да чујеш нашу тајну, са мојих усана слушај, – ми нисмо с тобом, него с њим (духом зла). Ето, то је наша тајна...”
Либерализам, социјализам, католицизам, подједнако су – тако верује Достојевски – јалови и револуција је неизбежна. Та ”европска револуција отпочеће у Русији, јер код нас за њу нема озбиљне запреке ни у систему управе ни у друштву”, – те су речи изговорене и написане онда, када је изгледало да се и крај свих испада и чак атентата појединих револуционара, и њихових скупина, ипак готово цела Русија још увек клања ”најблагочестивијем, најсамодржавнијем, великом Господару Императору”... Револуција је ту, на домаку: ”Ми је нећемо доживети, али ће наша деца све то видети”... Раскољников у сну види општу међусобну борбу, крвави покољ: ”Безбожни анархизам је близу: наша ће га деца видети... Одбацивши Христа, људи хоће да утврде правду, а завршиће тиме што ће свет поплавити крвљу”... Социјализам, то није економска теорија ”већ атеистичка Вавилонска Кула”... Револуција у Русији мораће бити антиверска, јер ”множина руских омладинаца друго и не ради него говори о вечним питањима, о васионским питањима: има ли Бога, има ли бесмртности?”... (Иван Карамазов). – ”Да, за праве Русе питања: има ли Бога, има ли бесмртности, – питања са другог краја, – за њих су то наравно прва и најпреча питања: а тако и треба”... (Aљоша). ”О атеизму су говорили и – разуме се – отпустили су Бога из службе. Радосни су, вриште. Да, знате ли, Шатов тврди, ако се у Русији отпочне буна, да је треба почети с атеизмом. А један стари бурбон-капетан седео је, седео, и само је ћутао, ни речи није проговорио, али је одједаред устао усред собе и, знате, сасвим гласно, као да сам са собом говори, рече: ”Ако Бога нема, онда какав сам ја капетан?” – и узе капу, одмахну руком, па изађе. – ”То је прилично здрава мисао ” – зевну и по трећи пут Никола Всеволдович" (”Бесови”). Револуција доиста почиње атеизмом; а наставља се позивом да се врши ординарна пљачка: ”Агитатори пролетаријата позваће јединствено своје присталице да пљачкају... Отпочеће са градњом пркосне Вавилонске Куле, а завршиће антропофагијом...” Кад се сетимо гладне године 1921, зар нам ове речи не изгледају нарочито страшне и пророчке? ... А ево још нешто: ”О, код њих је само смртна казна, и све у наредбицама на папиру, са печатом, три и по човека потписују”..., вели, у својој великој визији, Шатов у ”Бесовима”). После страшних књига антибољшевика, Кремљ иза браве (колективна радња) или Сергија Мелгунова На зори црвеног терора, имамо сада аутентична признања и самих чекиста који ово потврђују (пре неколико година изишла је језива књига некога Беспалова Исповест агента ГПУ, а отада се нижу једно за другим признања од којих се шири по лицу земљину опојно-сладак н одурно-тежак задах крви и људске кланице). ”О, код њих је само смртна казна”...
Методе револуционара описао је Достојевски у упутствима која даје у ”Бесовима” велики револуционар Верховенски-млађи својим присташима: ”Сав наш рад засада је у томе да се све руши: и држава и њен морал; остаћемо само ми, који смо себе одредили да примимо власт... Ми ћемо привући к себи паметне, док ћемо глупе јашити, и ви тога не треба да се стидите. Треба наново васпитати генерације, да би постале достојне слободе. Још ће бити на хиљаде Шатова (Шатова су наиме убили, зато што им је изгледао сумњив). Ми ћемо се организовати да бисмо освојили власт; што лежи на путу и само нам иде у руке, срамота је то неухватити... Чујте ме: ми ћемо прво да се проширимо, и већ сам вам рекао: ми ћемо ући у сам народ... Ја без дисциплине не знам ни за шта, јер ја сам разбојник а не социјалист, ха, ха, ха! Свуда неизмерна таштина, зверски апетити... О, дајте да порасту нове генерације”! ...
А идеал? – њега је скицирао мрачњак и занесењак Шигаљов (опет у ”Бесовима”). ”... Сви творци социјалних система само су сањалице, глупаци, који су сами себи противречили, који се нису ништа распознавали у природним наукама нити у оним чудноватим бићима која се зову људи. Платон, Русо, Фурје, стубови од алуминија, све је то добро можда за врапце, али нипошто за људско друштво... Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над осталих девет десетина. А. ови имају да изгубе личност и да се претворе у неку врсту стада, и у неограниченој послушности постићиће након вишекратних метаморфоза првобитну невиност...” Нацрт ”земаљског раја” који предлаже Шигаљов необично одушевљава Верховенског: ”Код њега је све добро у свешчици, особито шпијунажа. Код њега сваки члан друштва надзирава остале, и сваки мора да доставља; сваки припада свима и сви свакоме. Сви су робови и у ропству једнаки... У екстремним случајевима клевета и убијство, а главно је – једнакост. Прво што има да се ради, то је снижавање степена образовања, науке и талената: виши степен науке и талента приступачан је само вишим способностима; а не треба виших способности! Више способности увек су освајале власт и биле су деспоти. Више способности не могу а да не буду деспоти, и увек су више биле од штете него од користи, – оне се само протерују или ниште. Цицерону се сече језик, Копернику се ваде очи, Шекспир се каменује, – то је ето шиљаговштина! Робље мора бити једнако: без деспотизма није још било слободе нити једнакости, – у стаду мора бити једнакост, – то је шиљаговштина. Ја сам за шиљаговштину!”... И мало даље: ”.. Неопходно је само неопходно, – то је девиза земљине кугле одсада... Жеља и мука за нас, а за робље – шиљаговштина... Ја сам мислио да уступимо свет Папи... Папа горе, ми унаоколо, а под нама шиљаговштина. Треба само да се Интернационала споразуме са Папом; тако ће и бити...” Треба узети у руку књигу Крупске, Лењинове удовице и великог бољшевичког теоретичара, па видети с колико хвале суди ова комунистичка првакиња и знаменити педагог о језуитским организацијама...
”... Додуше, револуција ће почети у Русији; али неће тамо одвише дуго господарити: њено право гнездо биће у Европи...” То је још једна визија Достојевског. Само шта значи дуго, а шта кратко? – То су појмови релативни. Свакако у погледу краткоће револуције у Русији, Достојевски се преварио; остаје нам да се надамо да га ни у другом делу визије није срећно послужио његов пророчки дар.
Назад на врх Go down
 
Хришћански књижевник и визионар Фјодор М. Достојевски
Назад на врх 
Страна 1 of 1
 Similar topics
-
» Хришћански поглед на "Ничеизам"
» Зашто назив ХРИШЋАНСКИ Сабор Србије ?
» Доктор Димитрије Љотић-Хришћански поглед на Власт и Властодршце

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ФОРУМ ХРИШЋАНСКИ САБОР СРБИЈЕ  :: ХРИШЋАНСКО ПРОСВЕТИТЕЉСТВО :: -Хришћанска књижевност-
Скочи на: