KAKO RADITI NA SEBI

Mi nismo svesni svojih misli I koliko je to jaka sila I sta se sve moze njima. Kada se koncentrisu na pravi nacin,kaosvetlost kroz sabirajuce socivo,delujuvelikom snagom.Za misli ne postoji ni vremenska ni prostorna distanca, a takodjeni materija,jer je misao brza od svetlosti. Covek , zapravo I nije svestan sta mozeuciniti snagom svojih misli. Kako? Potrebno je da se okrenemo sebi I da gajimopozitivne misli,da nadjemo sopstveni mir.To jeste tesko,ali treba pokusati!
Kontakti sa ljudimacesto mogu da nam “isisaju” svu energiju I ne samo to! U razgovoru se u nasemisaono polje ulivaju razne ruzne misli koje nas sagovornik nosi u sebi.Togauglavnom nismo svesni,kao da seprikljucimo na nesto I sto je najgore – to nesto nosi ko zna sta jos sto vuce poremecaj sopstvenog misaonog toka Iuvlaci nas u neke akcije ,koje, da smo smireni,nikada ne bi pokrenuli.niti bi bili u njima. Brigekojima opsedamo nas um takodje nam isisavaju energiju I uvlace nas u bezdanlazne samosvesnosti, samovaznosti,gordosti I nevere.
Cak I da savladamosebe I da naucimo da se branimo od tih nevidljivihneprijatelja,mi ljudi smo socijalnabica,imamo drage osobe koje volimo, zelimo da im pomognemo, da podelimo sanjima I njihov teret, a to je narocito prisutno u ljubavi prema nekom.Kolikoputa trebamo razbiti sebe dok ne naucimo da procenimo koliko smo u stvaristvarno jaki da nosimo I tudji teret ,jer zaista nikada ne mozemo znati koliki teret nosi draga nam osoba. Moramo znati dadobro gledamo cak I na one koje volimo,a mozemo li to? Za ljude treba imati mnogo ljubavi I mnogo energije. Za mislinema prepreka,ali ima puno “zlih misli” koje stvaraju uopste losu atmosferu okonas.
Mi Hriscani smo narocito ugrozeni jer se zlo usredsredilo na nas.Mi remetimo, jednostavno ,smetamo da Djavozavlada na misaonom polju nad celim svetom, ne zato sto se protivimo, vec zatosto se molimo Gospodu da nas zastiti od svakog zla, da nas sacuva, ali prvo mimoramo da naucimo da cuvamo sami sebe , da bi nas I Bog cuvao.
Medjuljudskiodnosi treba da budu prozeti tolerancijom, trpeljivoscu I istinskom hriscanskomljubavlju.Napredak se postize savladavanjem izazova I teskoca.Ali, moramo prvosa sobom da se upoznamo .Postoje ljudi koji nas “ nerviraju”. Da, ali to stonas nervira, negde duboko je ukorenjeno I u nama samima,prepoznajemo tonesto…ali sebi to ne priznajemo.Toautomatski povlaci otpor prema tim ljudima , a problem je u stvari u namasamima.
“ Treba voleti cakI neprijatelje svoje” je zaista tesko,duboko se protivimo tome...Zasto? Zato sto sami sebe nismo ocistili od zavisti,gordosti, srebroljublja I zelje da vladamo drugim covekom,a to je u sustini coveka …da vlada…daposeduje…To moramo prevazici, jer to stvara prezir prema samom sebi koji namrusi unutrasnji sklad I ubija ljubav. Kako?
Zlocine uglavnomcine ljudi koji ne veruju u Boga,a Bog je ljubav, a oni nemaju ljubavi usebi.To je jedno stanje praznine duse koje lako zlo naseli I uvuce u svoje vrtloge a ljubav zameni mrznjom.
Covek koji nosiBoga u srcu jednostavno zraci…Uloga Hriscanaje da ociste svet od zla I da sire veru u Carstvo Bozje. Ali prvo u sebi moramostvoriti taj svet,pa tek onda mozemo pomoci I sebi I drugima. Ta toplinaVerujucih prenosi se na druge,cak se ne mora ni pricati o veri…to nesto stozraci ,osvaja…to je kao svetlost…
Postoje ljudi kojimisle da sve znaju! Oni su nepokorni ! Njih niko ne moze da vodi, jer su imduse u misaonom haosu, zive u nekom sopstvenom paklu I zaista imaju strasnemuke. Pored takvih ljudi mi sami gubimosvoju sabranost,postajemo rasejani, depresivni, cak I bolesni…a pogotovu akosmo ne videci I ne znajuci to usli u emotivnu vezu sa takvom osobom,ona nasmoze polako odvuci na dno.
Ni po koju cenu nesmemo izgubiti svoj unutrasnji mir!
U sustini coveka jepotreba da bude voljen I da voli. Mi svi trazimo beskrajnu ljubav….A ko nam jemoze dati? Ne mogu nam je dati ni otac,ni majka, ni brat ,ni sestra…Svi nas oni mogu ostavitiili nas same put moze da odnese daleko od njih.Mogu nasprezreti,odbaciti…Zasto? Pa prosto zatosto smo svi u svojim malim zivotima I borimo se sa silama pod nebom,koje namstalno prljaju misli.Mi ljudi smo uskogrudi,malo toga razumemo, malo togashvatamo.Sve nam je blize I draze od istine…a laz nam ponajvise prija Isamoobmana.Mi smo kao razbijeni,rastavljeni, a u stvari UM, VOLjA I SRCE trebada budu jedno.Jedino to moze da cini cuda.Jedino takva dusa moze da polozi rukena bolesnog I da ga izleci, jedino takva dusa moze svojom jednostavnoscu Iunutrasnjim sjajem rasterati mrak.
Zivot na zemlji jeneprekidna umna I fizicka borba. Rat jeprvo misleni, pa kada se ne moze ono sto se zamislilo, prelazi u fizickiobracun.A pokretanje tih zlih mislenih sila krece vec uticajem na malu decu-kadase nauce da se suprotstavljaju I da ne cene svoje roditelje. A ko ne ceniroditelje svoje,taj topline u sebi nema ni za koga…I tako…polako,urusava seporodica, polako prestaju da budu vazne one osnovne , sustinske stvari, ljudi se otudjuju, uzdizu kao vrednostiono nad cim bi trebalo plakati, milosti nema a o samilosti…Zaista nam je teskoI jos teza vremena nam dolaze, zbog nas samih. A zivot svakog od nas je samo jedan trenutak u vremenu… Oče naš koji si na nebesima,
da se sveti ime tvoje,
da dođe carstvo tvoje,
da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu.
Hleb naš nasušni daj nam danas
i oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim
i ne uvedi nas u iskušenja,
nego nas izbavi od zloga.
Jer je tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin

Драга Сестро , ово је фантастичан текст , имам жењу да га уз твоје допуштење пренесем на профил групе Хришћански сабор Србије на фејсбуку . Тамо долази и прати рад Хришћанског сабора Србије више особа него што их посећује форум .На жалост Форуми Хришћанског сабора Србије, као што си и сама вероватно приметила су слабо посећени а овај текст завеређује пажњу шире јавности ..

Братски поздрав Петар..

Ja sam ga stavila i na svom facebooku ali nemam nista protiv da ga i Vi prenesete na stranu o kojoj ste pisali.Meni bi bilo zadovoljstvo da ga sto vise ljudi procita.Hvala.Pozdrav.

Човек стално
треба да се труди да "поправи" себи живот, рекла сам
то једном, морам
да очистим своје срце које је
затровано ружним мислима, гордошћу, грубошћу... У таквом срцу нема светлости.Таква душа је у мраку,болесна и окована , а ја себи
то не желим. И кренула сам са радом на себи који нимало није лак,јер треба
победити Его,треба признати себи све грешке и опростити…Више пута сам у разговору
са људима , (који то нису
разрешили у себи ) задобијала страховите ударце који
су ми нарушавали унутрашњи мир
и потпуно ме
избацивали из равнотеже, све
мислећи да ћу љубављу и добротом помоћи
,као што сам и себи помогла, да бар пробају да учине нешто за себе.


Много пута ми се
то дешавало! Тежак је пут истине! И када год би покушала да том-неком, објасним да је тим својим бесом и охолошћу
мене пољуљао тренутно,а себи управо нанео трајне последице , углавном би то
само још више добијало на јачини испољавања мржње ,што је у суштини тешко
гледати,а поднети се може, је човек је
саздан тако да може много тога да поднесе...ни
ми сами не познајемо своје
границе. Колико пута сам се питала :-Боже, шта је то са људима?,а такође и
:-Шта је то са мном?


Па, ваљда,када човек носи Бога у срцу, Ђаво
то осећа, тај ловац на људске душе и није му право...Хоће да сломи доброту, да се докаже јачим,да
поткупи...Није му лако заиста! Кроз живот научила сам да препознам ту силу која
је знала да запоседа мени драге и блиске
људе,и као да је кроз њих покушавала да ме сломи,јер зло добро зна да је љубав
капија душе, и да једино ту,преко ње може да продре у човека и да најјаче
делује. На моменте и ја сам,као и свако од нас, реаговала бесом, осећала мржњу
која ми је мутила поглед, узвраћала ударце истом мером, можда чак и горе, али
после таквих дешавања била сам толиком исцрпљена , јадна, док
нисам схватила да ја управо допуштам злу да ме запоседне , јер тражећи
доброту у људима-то јесте узвишен
циљ,али у многим људима на жалост те узвишене доброте нема. Та спознаја ме је
дубоко заболела,јер никако нисам могла да се сложим са том истином , јер сам полазила од тога да доброта ,сама по себи мора да надјача оно
што је лоше у људима. То је била моја велика заблуда ! Тада нисам знала да
љубав-та капија душе , не може бити широм отворена, јесте моје срце моја црква,
али није код свих тако и и тада сам научила да прво себе од себе морам чувати,
да би ме и Бог чувао.Доста неразјашњених
ствари ,недоумица, сусретања
са разноразним грубостима
,гледање на животе дугих људи који су живели баш онако што би се рекло -не Богу
угодно, а имали све, и онда осврт ка
сопственом животу у коме сам се вазда борила за ту неку
истину,љубав-љубав као стање духа ,као дисање,и била све више унижена и омаловажена,осећала
сам се страшно,разбијено,покидано… …Зашто? Па управо зато што су ми Ум, Воља и
Срце - биле те три стране
које су се у мени "бориле" разједињене,јер треба заиста мудрости и то стопити у једно…треба знати, треба
опростити, треба умети, треба хтети…
треба веровати…треба веровати у Бога! Та вера даје неописиву снагу…Али… морала
сам прво да спознам себе, да би могла да спознам
Бога! Да схватим колико сам
мала у времену и простору…
прах…да је живот кратак…да ни због кога од нас не смркава и не свањава…Морала
сам пуно тога код себе да променим…


А то је био
заиста тежак подухват,који своју сложеност носи још од детињих дана.До пете године кажу стручњаци,
изграђује се карактер детета-будућег Човека. Ту родитељи имају заиста велику
улогу која и од њих захтева зрелост и мудрост. Шта се дешава ту? Родитељи,који
требају да усмере дете-будућег Човека,уче га да се противи,да каже нећу, да не
поштује баку,деку, чак се толико далеко иде
да и своја лична препуцавања међу
супружницима ломе се преко главе детета-кажи мами нећу,кажи тати
нећу…а када дете нешто погреши онда се ти «васпитачи» досете да је батина из
Раја изашла и то тако «одраде» а понекад
и лични гнев и незадовољство
утиче на то да се бес искале на
том истом детету. Знам да вам се неће
допасти ова моја тврдња ,али пуно пута сам то видела у животу , код својих
пријатеља и комшија.На жалост,то је истина, "фини ",мирни
комшија,љубазан,увек се јавља, тиранисао је породицу,а она је то скривала… Када
сам покушала да му објасним да детету треба
лепо објаснити, са пуно љубави и
топлине,јер ће једино тако дете то
разумети, само ми је грубо
одбрусио-Шта ти знаш,ти немаш децу! Да,
немам,али то не значи да не знам. Свако од нас је био дете и зна.Ту је
корен разједињења личности када као мали почнемо да гледамо на свет одраслих и
да их копирамо- слагаћемо, да не добијемо батине, рецитоваћемо лепо песмицу да
нас похвале и помилују по глави, мислимо да тата није у праву али то не кажемо,
желимо нешто, а то гушимо у себи,
да не будемо незахвалници,и шта
се дешава? Па ето баш то, одрастамо пуни неразјашњених питања,са неким
издресираним начином понашања коме је највише допринео Страх,који се дубоко уселио у нас, немамо своје личне ставове, идоли нам
нису родитељи већ неки други,углавном погрешни…
то крене тако, и онда…у неким годинама суочимо се сами са собом,колико смо у ствари несигурни, колико
немамо своје Ја,колико смо преплашени од живота,колико немамо своје мишљење,
колико смо слаби да се одупремо
разноразним ситуацијама, и све некако
идемо линијом мањег отпора,под
паролом да буде "мир у
кући". А мир у души?! Или се држимо
и oнога-Ма пусти га видиш да
је луд( будала ),склони се! -и луди зацареваху...


А о Богу? Ретке су породице где се о Богу
прича,јер Бога нико није видео, а човек верује само у оно што види. Често сам
добијала такво објашњење када би онако за Божић неком од својих малих рођака, поклонила за децу прилагођене књиге из веронауке:- Ма
пусти те глупости, какав Бог,попови возе бесна кола ,не знају шта ће са парама
, а ти хоћеш да заглупљујеш децу…И онда једног дана, то "паметно"
дете постане наркоман…Или та слатка
девојчица порасте у девојку без
амбиција да ради на себи,једини циљ јој је да нађе "неког са парама"
да се "добро" уда и ,Боже мој,
нек траје док траје…


Рекла сам -Човек верује само у оно што види!
А колико смо ми то у стању да заиста видимо? И како то видимо?...Тужно,али
истинито,свако од нас види само онолико колико зна…колико знамо толико видимо!